Руски доброволци
Александр Александрович Кравченко
Почетком 1990-их година злобне силе су започеле страшан рат у дивноj земли Југославиjи. Нашоj браhи Србима у ниховоj праведноj борби против многоброjних неприjатела нико ниjе помагао. Једина сила коjа jе буквално прискочила у помоh браhи били су руски доброволци.Српски мислилац Мирослав Топаловиh овако jе рекао о нима:«Ви сте нам дошли у помоh по зову сопственог срца. Зов срца – то jе глас савести, непомуhен глас човекове душе. У вашем чину ниjе било никакве користи, само тежна да нам помогнете у нашоj неволи. Покретала вас jе несебична духовна лубав и тежна ка праведности.Ово jе книга о онима коjи су из далеке Русиjе пристигли у одбрану православла и српства.» Аутор книге jе и с?м учесник описаних догаhаjа. Книга „Руски доброволци“ поjавила се захвалуjуhи труду изврсног преводиоца Саве Росиh.
Александр Кравченко
Руски доброволци
Пут у рат
У пролеhе 1992. вратио сам се из воjске. Тада сам имао 20 година, и у новинама сам прочитао оглас о оснивану Козачког друштва у мом граду Караганди. Одмах сам се учланио и после извесног времена ми jе наложено да се бавим комерциjалним стварима.
Одлазио сам у Санкт Петербург, тамо куповао робу, довозио jе у своj град и продавао. Читава комерциjална делатност Карагандинског козачког друштва заснивала се на везама са козацима Невске станице Санкт Петербурга, на чиjем челу jе тада био атаман Борис Алмазов. Дружеhи се са Петербуршким козацима, упознао сам се с онима коjи су ратовали у Приднестровлу. Било jе много доброволаца коjи су се вратили из Приднестровла, а потом из Абхазиjе, али наjближи су ми били двоjица – Валера Гаврилин и Андреj из Подмосковла.
У октобру сам опет био послом у Петербургу. У Невскоj станици се поjавио неки таjанствени господин. Био jе у црном мантилу и имао раскошне црне бркове. Валера се упустио у разговор са ним и неко време су разговарали удвоjе. После ниховог разговора Валера jе рекао да jе таj господин стигао из Југославиjе да врбуjе доброволце за рат.
Та новост ме jе запрепастила, пошто сам jош од 1991. године помно пратио новости из Југославиjе где се водио прави рат, и осеhао сам се врло нелагодно због тога што jе моjа земла заузимала антисрпски став. Валера jе рекао како jе спреман да оде у Југославиjу, и jа сам после краhег премишлана одлучио да поhем са ним. Ниjе ме нарочито занимала комерциjална делатност, а тако ме jе надахнивала могуhност да се наhем у рату, тим пре праведном, да помажем своjоj браhи по вери и крви.
Као козаку, било ми jе jако важно да неизоставно неко време ратуjем. Мислио сам да козак коjи ниjе ратовао уопште ниjе козак. Краjем 1980-их година, када сам био младиh, водио се рат у Авганистану и за мене су воjници-„Авганистанци“ били оличене одважности. Јако сам желео да доспем у Авганистан – у том смислу сам, наравно, био изузетак – истина, не тако редак. Наша воjска jе 1989. године напустила Авганистан и чинило се да jе то последни рат коjи jе доживео наш народ. Све у свету hе се променити наболе, напетост hе проhи, идеолошка неслагана остаhе у прошлости. Чинило се да долази време разумног односа према животу. Нажалост, то jе била наивна заблуда. Ускоро су ратови и сукоби заплуснули нашу землу, и ево у Југославиjи се веh води крвав рат. И jа као козак обавезно морам бити у том рату као доброволац. Тако су Руси увек поступали. Сада hе то ретко ко схватити, али jа сам био искрен у своjим мислима и тада а и сада.
Таjанствени господин са црним брковима почео jе да се стара о нама. Пре свега, почели су да нам ваде пасоше. Притом треба истаhи да jе све то било прилично сумниво по питану законитости. На пример, Валера Гаврилин ниjе имао личну карту, jа сам био жител Казахстана, а пасоше су нам вадили у Москви и то у Министарству иностраних послова, судеhи по томе што jе на пасошима коjе смо добили месец дана касниjе стаjао печат Министарства иностраних послова РСФСР. Изгледа да су нам пасоше вадили преко неке од туристичких фирми коjе су тада почеле да ничу као печурке после кише. Ја сам дао своjу личну карту, сликао се и почео да чекам.
Чекане се отегло, као што сам веh рекао, на нешто више од месец дана. У меhувремену сам се и вратио куhи, а родителима, наравно, нисам рекао куд се то спремам. Рекао сам да идем у Бугарску да нешто зарадим. Комерциjалне послове коjе сам водио предао сам своjим козацима у Караганди.
По повратку у Петербург ставио сам се на располагане лудима коjи су се бавили припремом и сланем доброволаца у Србиjу. У Петербургу jе о нама бринуо Јуриj Белаjев. Он jе тада био шеф обезбеhена прилично познате фирме „Рубикон“. Он jе средио да мене, Валеру и Андреjа сместе у jедан студентски дом Санкт Петербурга. Белаjев нам jе издавао нешто пара за исхрану. У граду смо проживели jош 2-3 неделе.
Све време очекивана да кренем у Србиjу нису ме напуштала надахнута осеhана. Хтело ми се да што пре станем у редове српске воjске, био сам нестрплив да постанем прави руски доброволац. Моjи младалачки снови тако неочекивано су се не само остваривали него и стицали некакав задивлуjуhе баjковит смисао. Јер, jа одлазим да ратуjем за браhу Словене и то да ратуjем као доброволац, под нашим националним символима.
Јако ме jе бринуло то што рат може и да се заврши без нашег учешhа. У то време jе стизало много вести о гласовитим победама Срба у Босни. Тада нисам могао ни да претпоставим да hе рат потраjати jош три године.
У Москву су нас упутили почетком новембра 1992. године. Одмах по доласку у Москву срели смо се на станици метроа Шаболовка са другим таjанственим господином. На сусрет са ним нас jе довезао први таjанствени господин из Петербурга, коjи нас jе пратио на путу у Москву. Онаj човек коjи се са нама сусрео на станици метроа Шаболовка – познат jе, али негово име неhу реhи.
После краhег разговора кренули смо да преноhимо на jедноj од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим неног имена. Тамо смо провели ноh у вагонима за госте. Предстоjало нам jе да jош неко време проборавимо у Москви, и зато jе требало наhи место за боравак. Валера jе предложио студентски хотел у Подмосковском населу Тарасовка, куда смо и кренули.
У Москви смо проборавили око две неделе. За то време су нам припремили пасоше, ваучере и купили карте за воз Москва-Београд. Увек се са задоволством сеhам времена нашег чекана и живлена у населу Тарасовка. Почетком новембра 1992. године било jе дивно зимско време, jош лепше због боравка у Подмосковлу. Сеhам се белоснежног чистог снега, руских куhица, лепог храма на обали Клазме. Отаuбина нас jе испраhала правом руском зимом.
Добивши све што нам jе потребно, рано уjутро напустили смо Тарасовку и упутили се у Москву на Киjевску железничку станицу. Осим докумената, наши старатели дали су нам двоглед, два опасача и книгу Солоневича „Народна монархиjа“. Било нас jе троjица, а опасача свега два. Бацили смо коцку, и jедан jе припао мени. Потом сам се у Босни разметао руским официрским опасачем.
На Киjевскоj железничкоj станици сели смо у меhународни вагон воза Москва-Београд, коjи се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас jе зачудио. Био jе предвиhен за три особе и имао jе умиваоник. Током пута ниjе било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последним парама купили смо намирнице – рибле конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак ниjе било доволно. Одсуство новца зачудило jе граничаре и царинике на пограничноj станици Чоп. Замолили су нас да изаhемо из купеа и два официра су извршила подробан претрес наших ствари и самог купеа, чак су одшрафливали панел-плоче на зидовима и стропу. Пошто ништа нису пронашли, jедан граничар нас jе питао како то путуjемо у иностранство без новца, на шта му jе Валера достоjанствено одговорио, показуjуhи ваучер, да нам jе у Београду све плаhено и новац нам ниjе потребан.
Уjутро после преласка маhарске границе видели смо благословену Србиjу, ка коjоj jе одавно хрлила моjа душа. Иза прозора вагона пружала се равница са негованим нивама, вртовима, лепим куhицама. Ту jе за нас починала иста она Србиjа за коjу смо путовали да ратуjемо.
У Београд jе воз стигао у 9 сати уjутро. Излазили смо из вагона помало несигурни – ко hе нас чекати?, како hемо разговарати?
На излазу из вагона стаjао jе само jедан човек, неки прилично висок господин, лепо европски одевен, са упадливом црном брадом. Још сам запамтио и негове очи – веселе и добронамерне. Потом сам запазио да управо такав израз очиjу имаjу сви Срби коjи разговараjу са Русима. После нелагодне паузе, коjу jе прекинуо Валера, ставлени смо на располагане том брадони. Показали смо му книгу Солоневича „Народна монархиjа“, коjу су нам дали старатели у Москви, како бисмо потврдили да смо своjи. Никад нисам сазнао негово право име, премда смо се потом са ним прилично често сретали.
Представио нам се као Брада, и надале су га сви тако звали. Брада нас jе повео кроз железничку станицу у оближну Београдску улицу. Прешли смо преко широког станичног трга и кренули узбрдо улицом. На наjближем киоску Валера jе купио пакло цигарета. За бело-црвено пакло „Божура“ платио jе jедан долар. Таj долар био jе последни новац коjи смо имали, уз то Валера га jе зарадио у возу, примивши од неког Македонца три перине на чуване. Тада нам се српска престоница учинила градом источначког колорита, осеhао се мирис кафе, у уличним павилонима пекли су месо на роштилу, чула се источначка музика коjа нам се тада учинила азербеjuанском.
Убрзо смо ушли у зграду хотела „Београд“, Брада jе пришао рецепциjи, а ми смо се сместили у предворjу. Пошто jе обавио неке формалности око наших докумената, Брада нас jе одвео у нашу собу, а притом jе, отвараjуhи клучем врата, извукао пиштол и читавим своjим изгледом изражавао спремност да се дохвати са вероватним противником. Истина, у соби никог ниjе било, али то што jе учинио свакако jе утицало на нас.
Соба у коjу jе требало да се уселимо била jе светла, лепа и уопште – врло се разликовала од оних студентских домова у коjима смо провели последних месец дана.
Оставивши торбе у соби, сишли смо доле у ресторан, а када смо сва четворица сели за сто, пришли су нам конобари и почели да поставлаjу прибор за jело. Разговор са Брадом ниjе ишао глатко због jезичке бариjере. Зато смо се усредсредили на jело. Тим пре што смо сви били гладни. У Србиjи смо jели први пут, те нам jе све што нас jе окруживало било врло занимливо.
Прво су нам донели белу кафу, jаjа, сир, маргарин за сендвиче и каjмак (нешто измеhу сира, маслаца и павлаке), слан и врло хранлив. Свега тога била jе поприлична количина и зато смо претпоставили да hе наш доручак тиме бити завршен. Меhутим, пошто смо прилично брзо све поjели, конобар нам jе на колицима догурао главно jело коjе нас jе посебно зачудило. Очистивши сто, конобар jе поставио танире и насуо у них нешто попут ретке супе или чак булона. И то смо подjеднако брзо смазали, премда глад више нисмо осеhали. Затим jе, покупивши танире, конобар пред нас ставио прилично велику порциjу некаквог jела од меса, по свему судеhи одреске, чиjа величина нас jе запрепастила. Одрезак jе заузимао читаву површину танира, био лепо пржен и изгледао врло укусно. У таниру jе осим меса био и сасвим мало помфрита. Као салата послужена jе печена паприка. Не без напора изашли смо на краj са последним jелом нашег ручка-доручка. Затим нам jе Брада понудио нешто слатко или да нешто попиjемо, а притом jе покушао да обjасни како не смемо да узимамо алкохолна пиhа. Са своjе стране, разjаснили смо да се у том случаjу пиво не сматра алкохолним пиhем и наручили по боцу пива. Наш ручак се завршавао. Брада нам jе рекао да има нека посла, али увече hе нас посетити. Затим нам jе пришао конобар и Брада jе потписао некакав рачун, вероватно за ручак. Брада нам jе рекао да морамо у одреhено време долазити у ресторан на доручак, ручак и вечеру. Уместо плаhана, само jе требало да потписуjемо рачуне. Скупа смо одлучили да право потписа има Валериj Гаврилин. Тако jе почео наш први дан у Србиjи.
Из хотела готово да нисмо ни излазили, само jедном сам са Валером прошетао улицом у коjоj jе хотел.
Увече нас jе посетио Брада, заjедно смо вечерали, затим нам jе у соби нешто мало испричао о нашим одредима у Босни. Причао нам jе о борбама, о погинулом доброволцу, показивао на карти где се налази Вишеград, куда нам jе предстоjало да идемо и град Требине где се налазио први доброволачки одред. Сутрадан jе Брада довео у хотел jош два доброволца, Михаила и Игора.
Михаил jе тог лета ратовао у Приднестровлу и био ранен. Метак га jе погодио у образ и изашао кроз други, оставивши гадну рану. Сутрадан jе требало да кренемо у Босну.
Уjутро jе у хотел стигао Србин Буца. Брада му jе показао на мене и jа сам са Буцом, изашавши из хотела, сео у негова кола. Остали момци отпремлени су таксиjем у Босну.
Прилично нас jе чудило то што jе на нас првих дана потрошено толико новца – хотел, обилни ручкови, такси. Све то нам jе с jедне стране било чудно, а с друге раhало лажне претпоставке о финансиjским могуhностима Срба Ускоро се разjаснило да код Срба ствари са финансиjама стоjе нимало jедноставно, а нихово „расипништво“ током првих дана нашег боравка могло се обjаснити курсном разликом измеhу динара и девиза, пошто jе у то време у Србиjи починала хиперинфлациjа. А цене роба и услуга вештачки су ограничаване, те се у то време у Србиjи са маном залихом долара или немачких марака могло много тога приуштити. Истичем да су доброволци коjи су пре и после нас стигли имали кудикамо скромниjи дочек.
Пресекавши границу измеhу Србиjе и Српске Босне први пут смо видели землу у коjоj се води рат. Ту се све jако разликовало од мирне Србиjе. Било jе jасно да се ту у близини воде борбе.
Вишеград jе био утонуо у потпуну таму, струjе ниjе било свугде, а тамо где jе било на снази jе било замрачиване, на град jе у то време отварана минобацачка ватра. Довели су нас до зграде у коjоj су смештени штаб, служба везе, складиште, менза и касарна. Ту jе пре рата била школа. Ту jе било струjе. На првом спрату су у jедноj соби живели руски доброволци Другог руског доброволачког одреда. Било их jе свега петорица: Ас – командир, Андреj Неменко, Игор Гиркин, Валера Биков и Слава. Сви су били млади, лепи и некако надахнути. Нас новопридошле примили су врло срдачно. У души сам ликовао – ево них, правих доброволаца, лепих и племенитих, као да су сишли са страница старих книга. Био сам пресреhан што hу сада постати jедан од них.
Вишеград. Мост на Дрини. 1992.
Прве борбе
Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватане те околности дошло jе знатно касниjе. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом меhусобном окршаjу. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за коjе тада jош ни име нису смислили.
То jе био прави граhански рат где jе народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски доброволци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашоj браhи у тешком тренутку за них, надахнути идеjом руског доброволаштва.
Прва ноh у граду уз фронт прошла jе, природно, немирно. Ватрених деjстава и неприjателских напада ниjе било, али ипак сам се обрео у рату.
Оружjе смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервациjе, аутомате Калашникова, jугословенске производне, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совjетског АКМС (скраhена вариjанта Калашникова), био jе гломазниjи и неудобниjи, и могао jе да испалуjе некакве незнане тромблоне.
Исте вечери добили смо униформе. Тачниjе, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, воjничких блуза и кошула. То су биле веh ношене униформе Југословенске народне армиjе. Причали су да су се пре неколико недела у тоj гомили могле наhи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне воjничке чизме на пертлане, вунену кошулу коjа jе некада припадала енглеском воjнику, jош су нам дали прелепе вунене чарапе, коjима су воjску снабдевале Српкине. И jош су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуле. Донео их jе извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то jест из матице Србиjе. Те кошуле биле су дефицитарне, Чаруга их jе за нас набавио од jугословенске воjске коjа jе тек починала да прелази на маскирне униформе.
Према томе, руски доброволац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао jе овако: црне воjничке чизме на пертлане, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совjетском, маскирна кошула и, наjзад, црна берета са jарком великом кокардом у виду двоглавог орла.
Задржаhу се jош мало на нашоj опреми. За ношене ствари, мунициjе и намирница служио нам jе jугословенски воjни ранац, боли од наших стандардних совjетских званих „сидор“, али jе до бола подсеhао на совjетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касниjе код нас су се поjавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био jе jугословенски опасач са упртачима, начинен од одличне коже; наш jе био лепши и квалитетниjи, а jугословенски практичниjи. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклиjе. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто jе рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе коjе су нас изврсно штитиле од хладноhе. Уместо баjонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо баjонет од пушке Маузер, то jе било наизглед грозно оружjе, али заправо неподесно као хладно оружjе.
Други дан у рату почео jе од доручка. Менза jе била на истом спрату где и ми. Дали су нам чаj, нимало налик на наш руски, био jе то чаj од лековитог била, можда од камилице. Још jе било белог хлеба, маргарина и uема. Такав доручак ниjе оставио утисак на нас.
Потом се поjавио командир и рекао да данас идемо у патролу на Видову гору, на ничиjу землу.
Такво саопштене ме jе зачудило. Још у Русиjи се причало да се овде у Српскоj Босни налази читав корпус руских доброволаца, и да hемо ми по приспеhу проhи обуку, а тек потом hе нас у складу са воjним специjалностима распоредити у jединице на фронту. Речjу, без обуке, без борбеног уходавана, упуhуjу нас на извршаване борбеног задатка право у зону фронта.
У дворишту школе чекао нас jе камион на коjи смо се попели и поседали право на под и тако кренули на извршаване борбеног задатка. Нисмо се дуго возили, прешли смо мостом на леву обалу Дрине и успели се на планину. Искрцали смо се у селу Дона Лиjеска, доле се лепо видела Вишеградска долина. Искрцали су нас поред велике куhе за коjу су нам рекли да jе раниjе била сеоска школа.
Пред полазак командир одреда jе наредио да се построjимо у врсту. Испричао jе коjи нам jе задатак, показавши свакоме негово место у борбеноj колони; речjу, упутио нас jе, а на краjу се прекрстио и очитао молитву. Молитва jе за мене била нова и зачуhуjуhа поjава. Доброволци су се молили пре jела, а Игор Гиркин-Стрелков се чак молио уjутру и увече, чинио jе то на коленима у нашоj соби, никога се не стидеhи. Треба реhи да смо сви у нашем одреду били млади, просечан узраст доброволаца износио jе 25-27 година, а jа сам био наjмлаhи, имао сам 20. Управо тада сам почео да схватам да hе без обраhана Богу овде у рату бити jако тешко.
Још нам jе командир испричао какве начине борбе применуjе наш противник. Његова прича заснивала се на личном искуству.
Када долази до непосредног ватреног додира, а то се по правилу дешава у густоj шуми, то jест при сманеноj видливости, само се по звуку може одредити место где се налази противник. У извесном тренутку неприjател престаjе да пуца и стиче се утисак да jе извоjевана победа и неприjател се повукао.
У том тренутку се луди опусте, и онда противник изненада, неочекивано отвара ватру са крила или из позадине. То jест, део неприjателског одреда, користеhи одлично познаване терена и густину шуме, врши таjни обилазак и отвара снажну ватру са другог положаjа, сасвим неочекивано за тебе.
Од школе смо кренули ка Видовоj гори, она jе била испред нас. Био jе предиван сунчан дан, нимало налик на новембарски. Ниjе нам било ни хладно ни вруhе.
Пут нас jе водио по сеоском земланом путу ка шуми. Кретали смо се у борбеноj колони, jедан за другим на растоjану 5-7 метара. Нешто тактике воhена борбе учио сам у воjсци, и у школи на часовима предвоjничке обуке, али то знане свакако ниjе било доволно.
Читав одред од 10 луди одлази у борбено патролиране, са пута смо скренули у шумски честар. Шума jе била jако густа, зелена, мирисна, углавном су биле jеле. Задатак нам jе био да или откриjемо, или ликвидирамо, или заплашимо снаjпере коjи су редовно пуцали на пут са те планине.
Сишли смо са стазе, идемо кроз шуму тихо-тихо, застаjемо, ослушкуjемо, свако контролише своj сектор. Избили смо готово на сам врх и зауставили се се на одмор. Ас каже да jе недалеко одавде снаjперско гнездо. Идемо и гледамо – аутомобилско седиште, испред нега добро маскиран грудобран и место за снаjперску пушку. Одавде се добро види део пута код оног места одакле смо и започели своjе кретане.
После тога Ас командуjе да се поделимо у групе по двоjица ради секторског патролирана. Мене jе поставио скупа са Игором Казаковским, вероватно то ниjе било исправно пошто смо обоjица сасвим неискусни. Плашили смо се да не нагазимо на мину, да неочекивано спазимо човека – Игор и jа смо се кретали врло споро, у извесном тренутку смо се зауставили и одлучили да се вратимо. После тога jе поново окуплен одред кренуо на северну падину испод коjе су се налазили неприjателски положаjи. Сунце се веh ближило западу, али jе jош увек jарко осветлавало управо северну падину. Ту смо се сместили на jедноj полани. Ас и Андреj Неменко као наjискусниjи кренули су надоле ка селу Закрсница. Тамо су видели краве како пасу, хтели да их домаме ближе себи, али ниjе им пошло за руком. Ускоро су се вратили. Седимо, гледамо на падину прилично високе горе обливену сунчевом светлошhу. Изненада смо тамо запазили одсjаjе, наjвероватниjе од двогледа неприjателског осматрача – приметили су нас, треба да одемо. То jе била моjа прва борбена патрола.
***
У jедном напуштеном селу недалеко од града читав наш одред jе упуцавао оружjе. То се десило сутрадан после патроле на Видову гору. Осим личног, упуцавали смо добиjени митралез МГ-42 и аутоматске пиштоле „Шкорпион“ – и jедно и друго било jе jугословенске производне. Потом jе била краhа тактичка вежба са бацанем граната.
Неприjателска диверзиjа
Једне вечери jе изненада нестало струjе. Остали смо у мраку. Обично смо увек имали струjу пошто jе ту био штаб.
Ас jе отишао у суседну собу где jе био штаб Вишеградске бригаде, да разjасни шта се дешава.
Била jе то обична диверзиjа. Неприjателски диверзанти су се прикрали трансформатору и гаhали га минобацачима, лишивши читав Вишеград струjе на неколико дана. Истина, у нашоj згради се светло ипак поjавило пошто jе прорадио генератор; електрична енергиjа jе била животно важна за центар везе.
Треба реhи да овде ниjе било линиjе фронта у уобичаjеном смислу. Због сложеног терена – планине, шуме, одбрана се састоjала из поjединачних утврhених пунктова, измеhу коjих су могли да се креhу прилично велике борбене jединице. Ту околност често смо користили и ми и противник.
Узвратна диверзиjа
То jе била jедна од првих борби у коjима сам учествовао. Била jе друга половина новембра. Време jе било тихо, помало влажно, jаких киша ниjе било, а дану jе чак и сунце греjало. А шума jе и дале била зелена просто зато што jе веhином била црногорична. Снега уопште ниjе било.
Поставлен нам jе задатак: рано уjутру да кренемо у реjон села Закрсница како бисмо изненада напали противника и повукли се, то jест да извршимо препад. Ноh пре борбе провели смо у селу Дона Лиjеска одакле jе требало да стигнемо до места где jе противник. То jе била узана долина коjа се спушта од горе Црни врх ка Дрини, и у коjоj jе смештено неколико села.
Претходне вечери смо дошли у српску куhу где су нас домаhини до миле воле нахранили и jош нас срдачно частили ракиjом.
Рано уjутру смо после чаjа почели да се спремамо. Још jе било мрачно, одред jе кроз шуму у колони кренуо на борбени задатак. Пут се час спуштао, час пенао нагоре. Тешко се могло схватити куда то идемо. Без водича бисмо се изгубили.
Наjзад смо се обрели на гребену густо обраслом дрвеhем. Командир одреда оставио jе неколицину бораца у заштитници и, на моjе чуhене, ниjе тамо оставио мене, премда jе то била jедна од првих моjих акциjа. Мени jе предстоjало да скупа са осталим искусним доброволцима идем надоле ка неприjателским положаjима, и било ми jе врло драго што ми jе указано тако високо поверене.
Падина jе одлазила надоле. Требало jе да ном силазимо док не изаhемо на пут. Одозго се видело да jе тамо магла. Почели смо да силазимо. На средини падине Ас jе мени и другим борцима наредио да станемо и чекамо дала упутства, а сам jе са двоjицом бораца наоружан минобацачем наставио надоле, и ускоро су нестали у магли. Почели смо да чекамо. После извесног времена изненада се зачуо jаки прасак минобацача. Као одговор уследила аутоматска палба. Србин Симо, коjи jе однедавно свугде ишао са нама и налазио се поред мене, устао jе, извадио гранату, извукао прстен и бацио jе доле. Тада ми се учинило да jе граната пала сасвим близу и да ниjе било никаквог смисла да jе баца. Убрзо смо видели наше другове како излазе из магле, тешко дишуhи и почину да се пену горе. Рукама су нам показивали и викали да се и ми повлачимо. Уто jе противник, коjи очито ниjе очекивао напад, почео да отвара снажну ватру на нас. Али, на среhу, веh смо били изван домета. Попели смо се до наших другова, окупили и успешно стигли до jедног српског села, где су нас срдачно дочекали, а потом смо кренули надоле у Дону Лиjеску, где нас jе чекао капетан Перица Марковиh – заповедник обавештаjне службе Вишеградске бригаде, коме смо реферисали о исходу изведене операциjе.
Српски свештеник Раjко и руски доброволци
Даj Боже и нама да будемо у Царству Небесном, где су сада душе руских доброволаца».Никада пре тога нисам био у прилици да доhем у тако близак додир са свештеником. У Русиjи се према тим лудима увек односило са посебним поштованем, Руси су знали да општене са свештеником врло благотворно утиче. Али, нама, коjи смо се родили и одрасли у Совjетском Савезу, то искуство било jе сасвим непознато. Пре познанства са српским свештеником чуо сам за нега од ратних другова веh првог дана боравка у рату. Причаjуhи о околностима рата у Босни, наш командир се сетио проповеди тамошнег свештеника Раjка. Када се обраhао српским ратницима, отац Раjко jе као пример наводио веру русских доброволаца коjи не заборавлаjу да се помоле и перекрсте пред сваки полазак на задатак и притом увек побеhуjу. «Погледаjте веру тих луди и ничег се не боjте. С нама jе Русиjа, значи да hемо победити» – говорио jе. Ускоро сам се и сам упознао са ним. Био jе то сувонав човек просечне висине, с брадицом и наочарима. Као што и приличи свештенику, био jе у црноj одежди. До познанства jе дошло у вишеградскоj цркви Роhена Пресвете Богородице. У храм смо пошли сутрадан по доласку у Вишеград. Отац Раjко нас jе врло лубазно примио и позвао у парохиjски дом. Посео jе читав наш Други Руски Доброволачки одред (у то време 10 бораца) за велики сто у трпезариjи. Ради таквог сусрета свештеник jе извадио велику боцу црног вина да нас почасти. Рекао jе да jе то вино косовско, произведено jубиларне године Косовске битке, 1989. године, када jе прославлено 600 година од тог догаhаjа. Некако сам осетио да jе таj свештеник посебан човек. Касниjе сам сазнао да jе током рата у Босни и на Косову роhено негово петоро деце. Посвеhивао jе велику пажну нама, руским доброволцима. Премда jе било врло тешко да се о нама пастирски стара, пошто смо углавном били далеки од црквеног живота. Меhу нама су само двоjица била упозната са црквеном праксом – Валериj Биков и Игор Гиркин, потони чувени Игор Ивановиh Стрелков. Везу са доброволцима отац Раjко никада ниjе губио – разговарали смо, посеhивао нас jе, испраhао на последни пут погинуле доброволце. Потом, када су почели да долазе чланови породица погинулих доброволаца, на све могуhе начине им jе помагао и меhу нима су успоставлени врло блиски и дирливи односи. Отац Раjко jе добро разумео духовну суштину тадашних догаhана у српским землама и учешhа руских доброволаца у нима. Ми о томе тада уопште нисмо размишлали. Годинама касниjе (2011. године) на дан отварана споменика руским доброволцима у Вишеграду изговорио jе jако важне речи: «Када Господ допушта искушене коjе ми називамо ратом, то и jесте казна Божjа за све луде – праведне и неправедне, за оне коjи су се спремали за рат и оне коjи нису били спремни. Срби се нису спремали за рат. Сматрали смо да jе последни рат у нашоj земли – Други светски. Меhутим, због наших грехова и удалавана од Бога, стигла нас jе казна. Српски народ jе био принуhен да се брани. И ево сада, 20 година после тих догаhаjа, ништа се ниjе променило. И чека нас jош jедан рат, светски. Ми Срби се молимо да до тога не доhе. Али све jе веh спремно за таj рат, и до нега hе обавезно доhи. Господе, не остави нас, помози нам да у тим искушенима останемо луди, о чему jе говорио наш покоjни патриjарх Павле. Рекао jе и ово – „Господе, ако моj народ мора ратовати, нека он пати али нека не причинава другима патну.“ Када нам jе било jако тешко, када су многи луди морали да беже из града, када jе неприjател био сасвим близу, када су наши ратници клонули духом – у помоh су нам притекли Руси! Било их jе сасвим мало. Али утерали су страх и ужас у наше неприjателе! У Писму jе речено: позовите Бога у помоh и видеhете како су слаби ваши неприjатели. Управо то се и десило са нама у Вишеграду када су дошли руски доброволци, тако млади, тако лепи! Упитао сам их: „зашто сте дошли овамо“; учинило ми се да не схватаjу наjболе куда су то дошли. Одговарали су – „дошли смо овамо да бранимо Православле“. После доласка Руса наша воjска jе почела да постепено побеhуjе. Свети Николаj Српски jе говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници коjима сам Бог помаже. Руски доброволци били су налик оним витезовима коjи су се, завршивши своj рат, уселили у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божjе – не из Москве веh управо одавде, из нашег малог Вишеграда. Данас смо подигли споменик руским доброволцима, и то jе почетак повратка Руса у ову землу. Када буде 3. светски рат, овамо hе доhи Руси, и све српске земле биhе обjединене са другим православним землама, зато што ми то хоhемо. Наши неприjатели, на Западу, примораhе нас да се обjединимо. И како jе говорио наш први председник Радован Караuиh – когда почне да звони руско звоно, нико неhе моhи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.
Отац Раjко и Руски доброволци 1993. године
Прича о jедном извиhану
Главни цил Вишеградске бригаде у jесен 1992. године био jе такозвани Почивал – готово раван плато или велико брдо са равним врхом, површине око два хектара. Ту готово да ниjе било дрвеhа ни жбуна, нити стамбених или помоhних зграда. Људи су живели у околним селима: Незуци, Холиjаци и Твирковиhи су била бошначка (Бошнаци су Словени муслимани) села, а Кочарим српско…
Вероватно су таj Почивал користила околна насела као неку врсту планинског пашнака. Премда су се око Почивала уздизале планине, сам он jе био отворен за сунчеву светлост и топлоту.
Вероватно су се на том месту одваjкада одмарали пастири са своjим стадима, те отуд и назив – Почивал (почивати, одмарати).
На Почивалу jе био уреhен типични утврhени реjон (УР), на добро одабраном месту. На западу се уздизао планински ланац иза кога jе било село Твирковиhи, jужниjе и ниже смештено jе село Холиjаци, источниjе и ниже горни део села Незуци. У свим тим населима били су неприjателски положаjи.
Са Почивала су лако могле да се контролишу комуникациjе дуж Дрине и веза Вишеграда са Рогатицом. Одатле jе вршено осматране Вишеграда и, што jе наjнеприjатниjе, отварана на град артилериjска ватра, чиjи трагови се и дан-данас могу видети на вишеградском асфалту.
Наjважниjе jе то што jе Почивал био jако добро место за скривено окуплане снага ради далег напада на Вишеград. Подсеhам да у то време ниjе било беспилотних летелица, уреhаjи за ноhно осматране били су реткост, а над Босном и Херцеговином jе на снази била забрана лета.
Таj УР на планинскоj ливади имао jе jош jедан важан задатак – био jе део караванских путева из неприjателске енклаве Жепа у енклаву Горажде.
Гарнизон Почивала скупа с околним селима броjао jе наjмане 300 луди. Ту су биле смештене батериjе минобацача разних типова и оно главно – „самохотка“, како су Срби звали самоходно артилериjско оруhе. Обjашнено нам jе да jе та „самохотка“ направлена на бази америчког тенка „Шерман“ из Другог светског рата са оруhем калибра 75 мм. Потом смо код Срба видели слично самоходно оруhе коjе се од тенка разликовало по отвореноj куполи.
Та неприjателска „самохотка“ jе била неисправна и ниjе могла самостално да се креhе.
***
Срби су октобра-новембра 1992. године намеравали да активираjу борбена деjства. Планиран jе општи напад у цилу ликвидациjе последица летнег пораза. Намеравано jе да се удар изведе у Дринском региону и ту jе вишеградски правац имао важну улогу.
На путу вишеградскоj бригади коjа jе напредовала испречио се исти таj Почивал са своjом „самохотком“. Таj утврhени реjон требало jе у првом реду ликвидирати. На постизану тог цила усредсредила се читава вишеградска бригада, уклучуjуhи и Други руски доброволачки одред, коjи се управо формирао и истовремено учествовао у борбеним деjствима.
Сеhам се како jе по доласку у Српску Босну мени, младом доброволцу коjи jош ниjедном ниjе био у борби, неко од исто тако младих, али веh навикнутих на ватру, поучно говорио како на jедном месту стоjи неприjателска самоходка и да hе онаj ко jе уништи постати наjбогатиjи човек у Српскоj Босни; речjу, наводно jе обеhана огромна награда за таj „Шерман“ на Почивалу. Али нико ниjе колика тачно. Истина, у то време су за нас, бивше комсомолце, 100 долара биле огромне паре.
Много година касниjе одлучио сам да разjасним колико jе износила награда за погоhену неприjателску технику током Великог Отаuбинског рата. За тенк jе воjник као награду добиjао 500 рубала, притом jе плата редова износила 17 рубала, а хлеб jе током рата коштао 4 рубле 40 копеjки.
После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски доброволачки одред (2. РДО) сасвим уклуче у извршаване наjважниjих задатака – као минимум у подробно извиhане неприjателских положаjа на Почивалу, а као максимум – уништаване неприjателске „самохотке“.
Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобеhавали за погоhени тенк, те jе тако и настала баjка како hе у Српскоj Босни постати наjбогатиjи онаj човек коjи таj „Шерман“ уништи.
Присеhаjуhи се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарjов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то jест нису били наjважниjи за доброволце коjима jе и сама помисао о наjамништву представлала светогрhе.
***
У извиhане на Почивал кретало се као и обично пре свануhа, негде око 4 уjутру. Доброволце су довезли у село Дона Лиjеска, а дале jе требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била троjица – Ас (Александар Мухарjов, командир), Андреj Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холиjаци из строjа су избачена двоjица. Сва троjица били су млади (наjвише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и нихова околина мислили су да могу планине померати.
Одреду су се у тоj акциjи придружила двоjица браhе Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акциjом, независно од карактера и размера.
Браhа Црногорци сматрани су жестоким момцима; jедан jе имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обоjица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквоj вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручнаке, али су притом учествовали у свакоjаким акциjама.
Чувши за успехе нашег одреда, обоjица браhе дошла су код Аса и изjавила да су и они извиhачи-диверзанти и хтели би да ратуjу скупа са Русима. Договорено jе да се заjедно крене на Почивал у извиhане.
Пут од села Дона Лиjеска до близине Почивала водио jе кроз дивну шуму, огромне jеле и букве уздизале су се око доброволаца коjи су опрезно напредовали кроз таму пред свитане.
Кретали су се у колони са меhусобним растоjанем од готово десет метара, повремено се зауставлаjуhи и ослушкуjуhи тишину босанске шуме.
Командир одреда се сеhа: „Као и буквално у свим граhанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо наjпростиjе схеме нацртане на листовима из свеске. Тог пута смо кренули без тамошних водича. Ни браhа Црногорци нису били одатле и такоhе су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице – ориjентишуhи се према планинским врховима и приближноj схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о броjности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаjа крупнокалибарског митралеза и нешто дале од блиндажа“.
Ближе Почивалу шума се завршавала, источно се уздизала „hелава“ гора, надносеhи се над неприjателске положаjе. Требало се провуhи на ту гору и са не се могло извршити подробно извиhане.
Морало се провлачити кроз густо жбуне, буквално пузеhи. Премда ниjе било лишhа на дрвеhу, тешко да се могло приметити кретане у босанском планинском жбуну коjе као да jе опасивало „hелаву“ и омогуhавало да jоj се приближе. На гору су се попели са северне стране, а jужна jе била окренута према Почивалу.
Ближе врху пронашли су место за осматране. Са те горе Почивал jе био као на длану. Видели су доле пред собом неприjателски бункер, недалеко од нега положаj крупнокалибарског митралеза, а са друге стране нешто позади „самохотку“ укопану у землу. Чудно, неприjател ту ниjе поставио стражу.
Растоjане од места осматрана до неприjателских положаjа износило jе око 700 метара, тако да jе тешко било разабрати поjединости. Ас jе одлучио да се спусти ниже како би се изблиза упознао са неприjателским положаjима. То jе успешно извео са Андреjем Неменком.
Таква тактика извиhана дала jе добре резултате. Открили су топ, низак, налик на наш противтенковски калибра 45. Цев му jе била окренута ка путу коjи води од Дрине.
Језичка бариjера jе онемогуhила Аса да у потпуности реферише о ономе што jе видео. Послао jе Андреjа по стариjег Црногорца. После извесног времена Андреj се вратио са Црногорцем. Све време су морали да пузе на лактовима пошто jе неприjател био сасвим близу, могао се добро видети и чути.
Ас се сеhа: „Јарак у коме смо седели у близини муслиманских положаjа ниjе био много дубок. И зато смо заиста све чинили пузеhи. Док jе стариjи брат осматрао, погледао сам га са стране и схватио да jе он риhокос и глава му се светли као Александриjски светионик, те сам му натукао нашу црну беретку на главу. Одвратно jе лаjало псетанце – упорно и током свих наших премештана краj неприjателских положаjа“.
Осматране неприjателских положаjа jе завршено, требало се враhати, али се неочекивано зачула бука упаленог мотора. Провиривши иза камена, извиhачи су видели трактор точкаш налик на наш „Беларус“ како се креhе путем измеhу „hелаве“ горе и Почивала. Трактор jе имао приколицу и очито jе превозио воjни терет, можда чак и мунициjу.
Андреj Неменко jе одмах предложио Асу да га гаhа из „золе“, како Срби зову ручни ракетни бацач коjи се код нас зове „муха“. Такореhи – ако не тенк онда макар трактор да униште. Са донег осматрачког положаjа било jе немогуhе погодити „самохотку“ – поуздано су jе скривали опкоп и жбуне. Асу се идеjа свидела, али jе донео мудру одлуку да се не открива, пошто ниjе било потаjних путева за извлачене одатле.
Извиhачи су се враhали истим путем коjим су и дошли, и стигли су назад веh дубоко у ноh. То извиhане jе потраjало 18 сати и било наjдуже извиhане нашег одреда.
Јединице Воjске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме jе руски одред добио улогу да одвуче пажну од главног удара коjи се изводио управо на оним местима на коjима су претходно петорица руских и црногорских извиhача извршила подробно извиhане.
Други Руски доброволачки одред
Телефонски позив друга
Ових дана позвао ме jе телефоном Игор и саопштио ми да jе у Републици Српскоj у граду Биjелина. Прошао jе лекарску комисиjу и добио инвалидску пензиjу – нимало jедноставну пензиjу ратног ветерана. Свакако да jе то важан догаhаj за Игора, али негова особеност jе у томе што jе Игор ранен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловоj гори у Републици Српскоj.
Ево како jе то било. До боjа 3. децембра дошло jе заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског доброволачког у Републици Српскоj. Његово формиране започело jе краjем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбилан боj одред jе имао веh 5. новембра те године на истоj гори Орловоj, када jе дошло и до првих ранавана. Одредом jе командовао Александар Мухарjов. Од познатих личности у том одреду jе ратовао Игор Ивановиh Стрелков, коjи jе тамо био од самог почетка неговог формирана.
Боj на Орловоj гори не jедном jе описан. Пошто jе човек након 26 година добио заслужено признане, желим да испричам своjу верзиjу тог догаhаjа.
Тог дана подигли су нас у 4 уjутру, а можда и раниjе. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружjе, били су у одличном стану. Од наоружана треба истаhи пушкомитралез Калашникова (ПК) у Југославиjи познат као М.84, лаки митралез РПК (вариjанта Калашникова са продуженом цеви и ногарама) коjи jе припадао мени, залихе граната – „тромблона“, коjе су уз помоh посебног уреhаjа гаhале на 100-150 метара. Код нас jе Стрелков имао бацач граната.
Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас jе омани аутобус Вишеградске хидроцентрале коjи jе требало да нас пребаци до те централе. Од не jе починао наш борбени пут тога jутра. Расположене ниjе баш било бодро, мучиле су нас рhаве слутне.
Брзо смо стигли до хидроцентрале, била jе свега неколико километара од града, подигли су jе почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради канон Дрине. Наравно, то ни изблиза ниjе била Днепарска хидроцентрала, али jе оставлала снажан утисак. Дрина jе врло лепа река, тече са jуга на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина jе делила Западну и Источну римску империjу.
Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела коjи нас jе изводио у долину Незуке (село Незук). Та долина jе широка и у ноj се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андриh jе описивао то село у причи о Авдагиноj Фати, девоjци коjа ниjе хтела да се уда па jе скочила са моста у Дрину.
Био jе децембар, и у то време било jе jош врло мрачно. У нашем одреду било jе нас 10-12, сви Руси изузев jедног Србина – доброволца из Српске Краjине коjи се придружио нашем одреду. Звао се Симо.
Имали смо задатак да се попенемо узбрдо и уhемо у село Холиjаци. Тамо су се налазили утврhени положаjи противника. После неколико покушаjа схватили смо да не можемо да се креhемо због мрака и густог растина, лоша видливост нас jе онемогуhавала у пенану узбрдо.
Одлучено jе да се зауставимо у Донем селу, у jедноj од куhа, и сачекамо зору.
У свитане смо изашли из свог склоништа на стазу коjа jе водила нагоре. Унаоколо jе било тихо и мирно, село Незук су жители одавно напустили. Полагано смо се пенали на планински гребен обрастао шумом, а испод нас се пружала долина по коjоj су расуте куhе под крововима од црвеног црепа.
Премда jе, наравно, териториjа омогуhавала противничким осматрачима да нас примете и достоjно дочекаjу, то се ниjе десило. После сат или нешто више времена били смо на планинском гребену, дуж кога jе водила прилично широка стаза. Ту jе шума била реhа него на падинама. Кренули смо стазом у борбеном поретку, у колони, ка селу Холиjаци. Напред jе ишао командир, иза нега сам ишао jа, наоружан РПК, иза мене jе ишао Василиj, доброволац из Белорусиjе, у средини колоне био jе Андреj Неменко са пушкомитралезом ПК, а на краjу колоне био jе Игор Стрелков наоружан, осим аутоматске пушке, и тромблонима.
У jедном тренутку смо зачули лаjане паса, Србин Симо jе уплашено почео да говори „пас, пас!“. Давао нам jе на знане да смо откривени и да нас чекаjу. Али, нисмо томе придавали значаj и наставили смо кретане ка Орловоj гори. Наишли смо на бункер, или ватрену тачку противника. Бункер jе био у виду брвнаре. Залегли смо подале од нега. Наш командир Ас jе са jедним доброволцем допузао до бункера и прегледао га. Тамо никог ниjе било, те смо наставили кретане.
После тог бункера преостало нам jе врло мало до Орлове горе, наjвише тачке на том гребену. Стаза jе била узана и стално се сужавала, све мане дрвеhа нас jе скривало. И у jедном тренутку смо на самоj гори зачули повике, а потом и пуцнаву.
Пуцнава противника затекла нас jе на узаном месту гребена. Читав одред jе као по команди брзо заузео северну падину гребена, на нас jе отварана ватра из jужног правца, од стране села Холиjаци. Заузели смо положаjе и били спремни да прихватимо борбу. Премда jе противник био близу, на нас jе пуцано хаотично, нимало прецизно. Чули смо нихове гласове. Треба реhи да ни ми нисмо видели неприjателе. Делила нас jе густа шума.
Ја сам као митралезац седео иза камена и чекао упутства командира. Пришао ми jе Ас, провераваjуhи наш борбени поредак. Рекао ми jе: „Гледаj, повремено провири и отвори ватру у правцу противника, можеш и да бациш гранату“. Камен иза кога сам седео био jе прилично велик и добро ме jе закланао, а одозго jе био готово раван и било ми jе згодно да се повремено попенем на нега и испалим рафал у правцу противника. Пушкаране jе потраjало неколико сати. Пенао сам се на камен и пуцао из РПК, противник би заузврат поjачавао ватру ка мом сектору. Сунце jе веh било високо, било jе jасно и испунавало ваздух светлошhу. Веh навикнувши се на своjе место, бацио сам гранату према противнику. У средишту наших положаjа на Орловоj гори био jе наш митралезац Андреj Неменко. Он jе засипао неприjателе ватром из митралеза, од чега би се они уhутали, и активирали би се тек када би он менао оквир. За нас jе негова ватра представлала моhну психолошку подршку. Премда нисам баш сигуран да jе негова ватра била прецизна.
Негде пред подне поново сам видео Аса. Ишао jе дуж наших положаjа, негде 10-15 метара ниже падином. Ас jе сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцаjу отпозади. Наредио ми jе да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растине и почео да се креhем падином ка центру наших положаjа, то jест ка Орловоj гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреjа митралесца покушаваjу да придрже, и како он пада и котрла се низ падину. Схватио сам да jе ранен. На самоj гори се такоhе нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу доброволаца коjи седе око Андреjевог тела; доброволац из Коломне jе рекао да jе Андреj умро. Они су лежали, стаjали, седели око мртвог Андреjа. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.
Одозго са горе допирали су узвици нашег командира Аса; викао jе – помозите, доhите овамо, Игор jе ранен. Питао сам оне коjи седе око Андреjа ко hе поhи горе? Сви су hутали. Само jе Андреj из Коломне, спуштеног погледа, рекао: jа не могу. Онда сам рекао да hу jа кренути горе, само нека узму моj митралез и даjу ми Шкорпион (аутоматски пиштол).
Хтео бих да истакнем како сам у другом доброволачком одреду био наjмлаhи и наjнеискусниjи борац. Имао сам тада 20 година. Размишлаjуhи потом о свом животу, када сам се спремао за велику исповест, нисам у свом животу нашао ништа сасвим несебично осим тог поступка. У суштини, кренуо сам у непознато, можда у сопствену погибиjу, и био свестан тога. И да ме jе неко од моjих стариjих другова зауставио, можда не бих пошао горе да спасавам Игора.
Брзо су узели моj РПК, дали ми аутоматски пиштол и упутио сам се горе. Поштено речено, боjао сам се током успона на исту ту Орлову гору где jе недавно погинуо митралезац Андреj. Пенане ниjе било лако. Падина jе била прилично стрма и обрасла густим грмлем, али ми jе на краjу краjева управо то грмле спасло живот. Одозго jе и дале викао Ас, дозиваjуhи помоh. Приближаваjуhи се месту где се налазе ранени Игор и наш командир, видео сам Србина Симу како ми иде у сусрет. Јако сам му се обрадовао. И своjу радост изразио сам узвиком – кад су Срби са нама, ништа страшно неhе се десити. У том тренутку нисам знао да Симо напушта Аса и раненог Игора. Србин jе одлазио зато што га jе наводно заболела стара рана на нози. Фактички се наш одред разилазио на све стране. На гори су остали командир, ранени Игор и Валериj Б. Како ми jе потом испричао Ас, Валериj Б. jе такоhе намеравао да их попут Сима напусти, али се видевши мене предомислио.
Пришавши ближе Асу, видео сам раненог Игора бледог и сасвим беспомоhног. Био jе ранен у ногу, у бедро, како се потом испоставило експлозивним метком. Био му jе здроблен део кости. Поред jе био Валера Б. Тада су га звали причало, пошто jе добро говорио српски.
Конец ознакомительного фрагмента.
Текст предоставлен ООО «Литрес».
Прочитайте эту книгу целиком, купив полную легальную версию (https://www.litres.ru/book/aleksandr-aleksandrovich-kravchenko/ruski-dobrovoljci-70414096/chitat-onlayn/) на Литрес.
Безопасно оплатить книгу можно банковской картой Visa, MasterCard, Maestro, со счета мобильного телефона, с платежного терминала, в салоне МТС или Связной, через PayPal, WebMoney, Яндекс.Деньги, QIWI Кошелек, бонусными картами или другим удобным Вам способом.